Milorad Vučelić: Parazit na ledjima na našeg Partizana!!!

Milorad Vučelić: Parazit na ledjima na našeg Partizana!!!

22.01.2017.

 

Milorad Vučelić ima sve predispozicije za večno parazitiranje uz tron, a sada i na čelu našeg Partizana: ljubav prema sebi i novcu, trajnu lojalnost oročenu samo svojim ličnim interesima, sposobnost da se uvek prikloni jačem, mudrost da prepozna otkud dolazi opasnost, hrabrost za pravovremeno bekstvo i, najvažnije, toplu i nežnu savest, koja ga ne grize ni kad na najsramniji način izda sebe, svoja uverenja, prijatelje i saveznike.

Da Milorad Vučelić zna da dobro obezbedi sebe i svoju porodicu, bez obzira preko čije grbače to bilo, najbolje se vidi na primeru njegovog sina Branislava kojeg je zaposlio u moćnom državnom preduzeću „Jugoimport SDPR“, odnosno u njenoj ćerki-firmi „PMC Inženjering”. Mladi Vučelić dobio je mesto pomoćnika direktora za marketing i odnose s javnošću, koja je izmišljena samo za njega. Uz funkciju, dobio je platu od oko 120.000 dinara i slobodu da se na poslu pojavljuje kad hoće. Iako je Branislav upisan kao suvlasnik firme „Baam trade“, koja je osnivač i suvlasnik preduzeća „Naš pečat“, u javnosti je poznatiji po romansama s estradnim lepoticama Anom Nikolić, Sani Armani itd.

Na promociji Vučelićeve knjige „Ima li ovde Srba“, u kojoj su sabrane njegove kolumne iz „Pečata“, sredinom decembra 2014, pojavili su se Matija Bećković, Gojko Đogo, Žarko Zečević, Oliver Antić, Milan Beko, Vojislav Koštunica i mnogi drugi simboli srpske mračne prošlosti koja traje. U nastupu mentalnog slepila, jedan govornik, oduševljen knjigom – „grandioznom enciklopedijom zla“ – istakao je da je Vučelić „prvi koji neće da ćuti, već hrabro markira liniju sunovrata“ , uvek „protiv tišine, protiv kukavičluka, protiv zaborava“.
Dirljivo. I duhovito. No, šala je dobrodošla i na takvim komemorativnim skupovima, kad govornici opisuju autora-pokojnika onakvim kakav je trebalo da bude, a nije. Još vrlo živahni i ambiciozni Vučelić nije demantovao hvalospeve koji su dijametralno suprotni istini, koja upućuje na činjenicu da upravo njegova politička karijera predstavlja „enciklopediju zla“ „liniju sunovrata“, „tišinu, kukavičluk i zaborav“.


O tome je iskreno i nadahnuto pisala Mira Marković.
– On ne može da odoli ničemu što nije njegovo, što je tuđe. Neodoljivo ga privlače tuđe ideje, tuđi novac, tuđe žene, tuđe partije, tuđa borba, tuđi ideali. On nema ništa svoje. Sve što upotrebljava oteo je od drugih. Skromno obrazovan i nekreativan nije mogao da dođe ni do jedne ideje, ni do jednog izbora upoređivanjem i usklađivanjem sa svojim sistemom vrednosti. Sve je preuzeo od drugih, dopalo mu se kako su na drugima izgledali: politička uverenja, cipele, izbor muzike, marka košulje, ime restorana, vrsta hrane, cigare… Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i druge cigare stoje lepše, odmah je prelazio na njih – na druga politička uverenja i na druge cigare. Pošto je uglavnom malo radio, i dok je kratko vreme bio zaposlen, a najveći deo života nije ni bio zaposlen, novac za život nije mogao da zaradi. Ali je, ipak, celog života živeo sjajno – opisala ga je Mira Marković 2002. godine u „Nacionalu“.

Dokazi koji potvrđuju te tvrdnje nalaze se u biografiji Milorada Vučelića.

Iz svake nesreće koja je zadesila Srbe i Srbiju po neki prljav i krvav trag vuče prema njemu. Kao mladi jurišnik Saveza komunista zaklinjao se u odbranu Jugoslavije, ali istovremeno je gradio imidž disidenta. Slučajnom greškom u proceni, podržao je Ivana Stambolića, posle čijeg pada se spretno dočekao u taboru pobednika Slobodana Miloševića. Milošević je zaveo diktaturu, Vučelić mu je u dva mandata bio najbliži saradnik, a treći put posthumno. Radio-televizija Beograd širila je ratnu histeriju, Vučelić je bio njen direktor. Kad su zapadni Srbi digli ustanak, on je postao ministar informisanja u vladi Srpske autonomne pokrajine Hercegovina, kojom je upravljao legendarni Božidar Vučurević. Godinu dana kasnije, kad je Srbija uvela blokadu na Drini, Vučelić je bosanske Srbe optuživao za okupaciju tuđih teritorija. U ratu i pod sankcijama, na državnom švercu strateških roba obogatili su se samo odabrani, Vučelić je bio među njima. Miloševićevim prihvatanjem devize „mir nema alternativu“ i dejtonske kapitulacije, najuren je iz SPS-a, ali nežno, bez posledica, kako bi samo dve godine kasnije mogao da vaskrsne. U vreme NATO bombardovanja, prebegao je na pobedničku stranu. Na njoj nije prihvaćen s oduševljenjem, pa se vratio u SPS, da brani partiju i utamničenog Miloševića od izdajnika Ivice Dačića. Kasnije se zbližio s Koštunicom, čiju propast je dostojanstveno preboleo, bez ikakvih posledica.


– Bio je komunista, Jugosloven, nacionalista, Srbin, patriota, antikomunista, levičar, Crnogorac, reformator, Evropljanin. Menjao je opredeljenja kao odela. Nosio je ono odelo koje su nosili najuticajniji. Svuda oko njega vodila se borba, između političara, intelektualaca, stručnjaka, umetnika i naučnika, između desnice i levice, ateista i vernika, različitih vera, između polova, između generacija, patriota i izdajnika, ravničarskog i brdskog mentaliteta, između došljaka i starosedelaca, između siromašnih i bogatih… Lenj i hedonista, ni u jednoj nije učestvovao. Ali, u svaku je zavirio da vidi koja može da donese najviše koristi i u koju, kad se okonča, može da se prikači kao pobednik. Tuđa borba, odnosno rezultati tuđe borbe oduvek su bili privlačni za gramzive i koristoljubive ljude, a naročito za gramzive i koristoljubive kukavice. I tako je ovaj neke tekovine levičarske borbe, a zatim neke tekovine borbe srpskog naroda, pripisivao sebi, iako u njima nije učestvovao. A ne bi ni mogao i da mu se pružila prilika, ne samo zato što je lenj i hedonista, već i zato što nije ni levičar, ni Srbin – tvrdila je Mira Marković.

Teških optužbi nije ga štedeo ni njegov mentalni brat-blizanac Aleksandar Tijanić.
– Kad Milorad Vučelić kaže da je bio i ostao levičar, malo je rekao. Više je taj od običnog levičara: on je bitanga! Ova srednjovekovna srpska imenica nastala je u doba krstaških ratova. Tada su Germani, pustošeći naše krajeve na putu za Jerusalim (još tada su ličili na Nemce), ubijali i pljačkali uz obavezno „bitte“ i „danke“. Spajajući bite i danke, stari Srbi su zauvek označili bitange, ljude koji lažu, otimaju, kolju, sve u ime višeg cilja i uz obavezno „molim“ i „hvala“. Zaljubljen u Slobu, kao njegov lični licencirani lovački terijer, režeći i lajući, nagonio je Srbe u rat ostavljajući im slobodu da ubijaju ili budu ubijeni. Da budu žrtve hajki ili hajkači. Da prisluškuju ili da budu prisluškivani. Da sarađuju sa marketingom televizija Novi Sad i Beograd ili da budu bez posla. Da brinu za porodicu ili da plaše tuđu decu. Na gazdino „aport“ ovaj levičar je doneo sve glave svojih istinskih prijatelja: izdao je živog i mrtvog Stambolića, Dobricu Ćosića, Mila Đukanovića, Jovicu Stanišića – koji mu je sačuvao trticu – Badžu, Karadžića, Zvezdara teatar, Vanju Bokana, kuma Peru Božovića, novinarstvo, Arkana, RTS, Crnčevića, Kusturicu – pisao je Tijanić i postavljao suštinsko pitanje:


– Što Vučela ne objasni Srbima poreklo svog bogatstva? Odakle stanovi u inostranstvu, novac kod švajcarske bankarke našeg porekla, telohranitelji, zlatni časovnici, cigare od pedeset evra komad, najskuplja odela, cipele i automobili? Besramno (a kako drugačije) nazivajući svoje kritičare staljinistima, Milorad krije svoje ogromno učešće u organizovanju ilegalne trgovine cigaretama i – kako mediji objavljuju – konstruisanja državnog lanca šverca u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo je svim učesnicima donelo desetine miliona dolara: nekima smrt, drugima progonstvo, a našem Vučeli pare i izrešetan „audi“, kao opomenu da vrati ono što nije smeo da uzme preko svog tala. Kao osoba kroz koju je išao link Tajna policija – Mediji – Partija – Mažestik – Parlament – Banke – Carina – Kriminal – Marketing televizije – Kipar – Liban – Rat – Podgorica – Komuna – Pale – Švajcarska – Kultura – Novo groblje – Hercegovina – Hekleri, mucavi tucač je odgovoran za svaki grob, za svake zabranjene novine, svaki srpski strah, svaku izgubljenu godinu, Kosovo. Samo neka nam objasni – kako se to i od čega obogatio u deceniji u kojoj je propala zemlja i svi njeni građani? Kako to da ga niko ne pita za ekstraprofit a ima stan koji obara s nogu i milijardere kad u njega uđu?

U poreklu Vučelićevog bogatstva nema ničeg čudnog, ali ima mnogo još živih svedoka. Glavni među njima, Stanko Subotić Cane, prvooptuženi za šverc duvana tokom devedesetih godina, više puta je detaljno opisivao ulogu Milorada Vučelića. U vreme sankcija, kad je, kao afirmisani trgovac cigaretama čija švajcarska firma je imala ugovore s mnogim stranim kompanijama, Subotić je pozvan da “pomogne državi” u nabavci te deficitarne robe. Prvi sastanak je održan u kancelariji “Komune”, firme Milorada Vučelića. Ceo posao je organizovao Jovica Stanišić, tada nedodirljivi šef tajne policije, a u svemu su navodno učestvovali Milo Đukanović, Vanja Bokan i policijski general Radovan Stojičić Badža.
Banda se povremeno osipala. Neprirodnim putem, najčešće kalašnjikovim. Bokana su svi lako prežalili. Kad je Badža, izrešetan, iz restorana “Mama Mia” otišao na onaj svet, postalo im je jasno da je sreća vrlo nepouzdana stvar.


– U šverc cigareta ušao sam u dogovoru sa Jovicom Stanišićem, Miloradom Vučelićem i Radovanom Stojičićem. Posle ubistva Stojičića, policija je iznenada upala u moje poslovne prostorije u bescarinskoj zoni. Kad se to desilo, bio sam na jednom brodu s Vučelićem. Kod njega i Stanišića raspitivao sam se ko je naredio upad policije. Oni nisu bili u stanju da mi to kažu, ali su me upozorili da Mirjana Marković želi da me istisne iz tog posla da bi se time bavio njen sin Marko Milošević – napisao je Subotić na svom sajtu.


Ipak, Vučelića je sreća još pratila. Umesto njega, dvojica nepoznatih napadača, 1997. U Budvi, izbušili su njegov “audi” . Pametnom dovoljno. Vučelić je napustio biznis i smirio se. Nije mu ni bilo teško, stekao je više nego dovoljno. Po tvrdnjama Vladimira Bebe Popovića, Vučelić je na švercu cigareta zaradio oko 40 miliona evra. S tim parama mogao je bezbrižno da održava hedonističke navike, putuje svetom, kupuje stanove u Parizu, školuje decu u najskupljim evropskom školama…
Repovi iz tog biznisa ipak su ga pratili i povremeno uznemiravali. S vremena na vreme, panično je bežao iz Srbije. Prvi put se na to odlučio 1999, u vreme bombardovanja.


Vučelić se posle 5. oktobra 2000. vratio u Srbiju, ispratio Miloševića u Hag i pokušao da se instalira za naslednika na čelu SPS-a. Posle neuspeha, napravio je vlastitu stranku, Demokratsku socijalističku partiju, s istim rezultatom. Na izborima je osvojio tek nešto više glasova od stranica svoje poslednje knjige.
Iz političke i javne hibernacije izvukao ga je Vladimir Beba Popović, kreator “Sablje”. Milorad Vučelić je uhapšen mesec dana posle ubistva Đinđića. U pritvoru je saslušavan samo o atentatu na Badžu Stojičića. Posle tri nedelje u ćeliji, počeo je štrajk glađu. Izgubio je 15 kilograma, ali dobio je slobodu.
Da bi na njoj ostao, i 2007, posle raspisivanja poternice za Stankom Subotićem, pobegao je iz Srbije. Za svaki slučaj. Nije bilo potrebe. Vučelićevom ulogom u švercu duvana samo ponekad bavili su se mediji, a istražni organi i sudije nikada.


Ni on ne voli da se bavi svojom spornom prošlošću. Lepše mu je kad ga nazivaju akademikom, dive se njegovom modnom stilu i zavide mu na ljubavnicama.
– Njemu je važno samo da je do tuđeg došao. Tuđe kao cilj nije samo platforma lopova, to je platforma i kukavica, izdajica, profitera i ulizica i svih drugih ništarija koje, između ostalog, imaju i osobinu da misle da niko ne vidi ko su, da mogu da se lažno predstavljaju bez kraja i bez rizika. I ovaj misli da je zaštićen od tuđih očiju. Nekada je dovoljno da ga vide bar jedne oči. A videle su ga, na sreću, mnoge – zaključila je Mira Marković.


Čak i da je bivša gazdarica Srbije u pravu, mora se priznati da Milorad Vučelić ličnim primerom dokazuje da Srbi i Srbija nisu uzalud ratovali. Nema veze što su mnogi stradali, on se, kao i drugi ratni profiteri, silno obogatio.

Isto ovo sleduje i našem Partizanu. Potpuno uništenje i razaranje do granica nepojmljivosti. Ukoliko se svi zajedno ne trgnemo i naš sportski klub ne vratimo sportistima i ljudima koji bi taj posao radili valjano, definitivno nemamo čemu da se nadamo. 
Dok nam po klubu vršljaju Vazure, Vučelići, Vuletići i njihovi poslušnici, neće biti niti nade, niti mira za nas, prave navijače Partizana.

NAPRED PARTIZAN!!! UPRAVA NAPOLJE!!!


Ostavite komentar


Jedan kecman - Link komentara
Miloševićev Ministar Propagande.. Srpski Gebels

e l’ sad jasno zasto nas bude 3.000 na stadionu? Upraaaavaaaaaa napoooooljeeee...

40 plus - Link komentara
sramota braćo grobari , vuletić vazura i vučelić, pa zar smo to dozvolili. neka je sramota sve legende i javne ličnosti navijače partizana koji ćute.

Мотке у руке - Link komentara
Већ је кренуло: Управа напоље.Лопови нам седе у управи..

Pravi jug - Link komentara
Grobari, ajmo svi na moge. Bagru ovu treba proterati, gde je neka legenda Partizana ovde? Unistavaju nam klub kojekakvi direktori RTS, "preduzetnici" i "pravnici". Motka u ruke i udri

grobari humska - Link komentara
Lopovi, lopovi, sede nam u upravi, crno bela zastava za njih nije svetinja!

pera kojot - Link komentara
Namazan svim bojama.Kad je znao sto sam nije platio.Ljubav je vaznija od novca.Lazni patriota.Dobrovoljni davalac tudje krvi.Prica o socijalnoj jednakosti a pusi tompus i cerku skoluje u svajcarsku.

мићо - Link komentara
Мрш из клуба лошове белосветски !

Stari komunisticki demagog….

Ti Vucelicu nikad nikom i nigde nisi dobro doneo rukovodis se samo sopstvenim interesima bolje da cutis i povuces se ako mislis dobro partizanu.